3. pro 2011.

Painkiller: Black Edition, recenzija


Ako vam je više dosadilo da se motate po Bojnom polju, ako vam Zov dužnosti više ne zvuči toliko primamljivo, a i dalje imate želju za napucavanjem možda je vreme da probate nešto drugo. Ako nećete da se zamarate sa trzajem oružja, odbleskom koji otkriva poziciju možda biste probali nešto gde je dovoljno zalepiti kažiprst za levi taster miša, a mozak ubaciti u ler. Pošto je Ozbiljni Sima ovih dana opet zauzet putovanjem kroz vreme a Vojvoda se negde krije od sramote, moraćemo da se obratimo njihovom bratu po oružju Danijelu Garneru, koji ima savršen lek za sve vas – Ubibol, tj. Painkiller.

Otrcana priča, u ovakvim igrama postoji isključivo da bi bezumnom napucavanju dala bilo kakav smisao, prati nesrećnog Danijela koji, zajedno sa gospođom, gine u saobraćajnoj nezgodi. Tridesetak godina posle smrti sile koje upravljaju "onim svetom" imaju poseban zadatak za njega. Upotrebiće ga kao piona za međuseobno razračunavanje. Danijel postaje svojevrsni plaćeni ubica, koji u ime nalogodavaca iz Raja mora da eliminiše sve Luciferove generale i time spreči invaziju snaga Pakla na Čistilište.


Većina igara usvaja koncept tematskih poglavlja tako da svi nivoi u okviru jednog dele okruženje u sličnom stilu. Međutim, Painkiller je verovatno bez premca u pogledu šarolikosti nivoa, jer se svaki odvija u potpuno drugačijem okruženju. U kojoj igri biste mogli da se prvo prošetate razrušenim manastirom na vrhu planine, zatim skoknete do napuštene ludare, posetite železničku stanicu u Cirihu, vojnu bazu, operu, orijentalnu palatu, lučki kompleks, grad na vodi... Dizajn nivoa je takođe za svaku pohvalu jer, iako se u suštini svodi na hodnik-varijantu to je vešto zamaskirano čestim vraćanjem na delove nivoa koje ste već posetili. Za razliku od današnjih FPS igara čiju kampanju možete da odigrate svega nekoliko sati, Painkiller nudi nešto duže druženje, jer je svaki od oko dvadesetak nivoa potrebno otprilike isto toliko minuta.


Šarolikosti nivoa odgovara i šarolikost neprijatelja. Monasi sa ogromnim sekirama, nindže, pijani lučki radnici, vaskrsli nemački vojnici iz Prvog svetskog rata, pitbulovi sa eksplozivnim burićima, samo su neki primeri iz plejade bizarnih protivnika. Iza pobijenih Luciferovih sledbenika ostaju njihove duše čijim sakupljanjem obnavljate energiju, ali se i približavate stadijumu demona. Kada sakupite dovoljno duša ekran će se zamutiti i vi se na desetak sekundi pretvarate u demona koji se kreće neverovatnom brzinom, a protivnike ubija jednim klikom miša, bez upotrebe oružja. Šlag na torti predstavljaju kraljice na kraju svakog poglavlja. To su protivnici gigantskih razmera koje najčešće nećete moći da ubijete na uobičajen način. Kao i nekada na arkadnim aparatima i ovde se svaka kraljica ubija isključivo na određenu foru koju morate sami da provalite.


Sličan trend prati i izbor naoružanja koje Danijel nosi sa sobom. Možda se pet različitih pucaljki na prvi pogled ne čini kao preterano širok arsenal, ali svaka od njih ima i alternativni način otvaranja vatre. Tako sačmarica može da zaledi protivnike (idealna kombinacija za malo tvrđe protivnike koje prvo zaledite, pa ih zatim sačmom raznesete na komadiće), raketni lanser je istovremeno i mitraljez... Najoriginalnije oružje na spisku jeste bacač drvenih kolčeva uz komične situacije kada pomoću njega uništite neprijateljski tenk. Dopuna municije ima u izobilju.


Poseban dodatak igri su tarot karte (bez Milana). Njih osvajate ukoliko ispunite zadatak ispisan na početku svakog nivoa. Nekada će biti potrebno pokupiti sve duše iza palih neprijatelja, nekada sakupiti sve novčiće na nivou (koji se nalaze u kutijama koje se mogu razvaliti oružjem) ili pronaći sve skrivene sobe. U većini slučajeva ispunjavanje ovih zadataka se graniči sa mazohizmom, te vam preporučujem da se ne trudite previše osim ako baš imate viška vremena i živaca. Karte se aktiviraju pre početka nivoa, a mogu biti zlatne ili srebrne. Srebrne karte deluju tokom celog nivoa, dok bonusi sa zlatnih karata traju znatno kraće, a možete ih upotrebiti kad god vam to odgovara.


Olakšavajuću okolnost u borbi protiv hordi zla čini sistem automatskog snimanja pozicija na checkpoint-ima koji su relativno blizu raspoređeni (na nižim težinskim podešavanjima na njima se u potpunosti obnavlja energija), pa ukoliko zaginete nećete morati mnogo da se vraćate. Iako igra ne nudi preveliku slobodu kretanja, često će biti problem pronaći sledeći checkpoint. U tome bi trebalo da vam pomogne strelica u gornjem delu ekrana koja u nekim slučajevima omane. Strelica uvek pokazuje pravolinijsku putanju do cilja koju je katkada nemoguće ispratiti, pa ćete dosta vremena pogubiti tražeći teško uočljive merdevine na zidu ili neku rupu u podu. Akciju prati frenetična metal muzika koja samo dodatno podgreva ionako odličnu atmosferu.


Multiplayer komponenta igre pored standardnih modova na koje smo uveliko navikli u FPS igrama nudi i pravo malo osveženje u vidu tri jedinstvena načina igranja. Prvi od njih, nazvan po autorima igre (People Can Fly), vam u šake tura kombinaciju mitraljeza i raketnog bacača i dopušta vam da protivnika ubijete samo ako se nalazi u vazduhu. Voosh svim igračima na mapi daje isto oružje koje se zatim nasumično menja u određenim vremeniskim intervalima. Poslednji mod je Light Bearer u kome pobeđuje igrač koji poseduje quad damage pilulicu u trenutku kada istekne vreme ili se dostigne određen broj fragova. Nažalost, kako je u pitanju stariji naslov serveri uglavnom nisu dobro posećeni.


U tzv. Crnom izdanju osnovna igra dolazi upakovana sa ekspanzijom Battle out of Hell koja predstavlja logičan nastavak događaja iz prvog dela. Alastor, jedan od Luciferovih generala koji je uspeo da izbegne Danijelov demonocid, rešen je da se pošto-poto domogne trona i postane novi vladar Pakla. Pred vama je novih deset nivoa napucavanja sa Alastorovim sledbenicima u još bizarnijem okruženju od kojih se posebno ističe nivo u razrušenom Staljingradu. Uz dodatno poliranje grafike ubačena su i dva nova oružja: poluautomatska puška (kakva je to pucačina bez Kalašnjkova) kombinovana sa bacačem plamena i neuspeli pokušaj oživljavanja legendarnog nailgun-a iz Quake-a.


Prvenac poljskog studija People Can Fly nema tako duhovitog protagonistu poput Sema ili Djuka, ali predstavlja prokleto dobru i zabavnu igru, a verujem da pomenuti dvojac ne bi imao ništa protiv da su se i sami našli u njoj. Painkiller preporučujem u večernjim časovima u malim dozama od po sat ili dva, posebno posle napornog radnog vremena gde su vam kolege i šefovi ceo dan skakali po mozgu.


Autor teksta, Darko 'DeCoy' Mihoković, saradnik je bloga Igrorama od novembra 2009. godine.

Aktivan je saradnik mesečnika "Svet Kompjutera" od juna 2007. godine do danas, te recenzent i prevodilac na sajtu Abandonia.

Sve recenzije ovog autora

Ako vam se ovaj članak dopada, podelite ga sa prijateljima: Twitter Facebook

2 komentara:

  1. Odlicna recenzija!
    Veoma zanimljiva igra! :D

    OdgovoriIzbriši
  2. Uvek sam gotivio Painkiller igre ma šta drugi rekli o njima, rokaš i ne misliš :D

    OdgovoriIzbriši

Pravi PC igrači uvek ostave komentar!