Space Run Galaxy, recenzija

Space Run Galaxy je nastavak istoimene igre Space Run iz 2014. godine. Na ovom ostvarenju radi studio Passtech. Radnja novog naslova odigrava se 20 godina nakon događaja iz prvog dela. Ako niste igrali prethodnika, ne brinite. Postoji uvodna misija koja vas obučava osnovnim konceptima mehanike igranja. Vi ste svemirski kurir, deo tima kapetana Buck Manna sa vlastitim modularnim brodom, u potrazi za zaradom koji treba da isporuči pošiljke svojim klijentima. Na Buckovoj stanici dobijate narudžbine za isporuku i sve detalje u vezi vašeg zadatka. Na vama je hoćete li prihvatiti taj zadatak ili ne. Mislite da je ovo puka trka sa vremenom, uz ostvarivanje što boljeg rezultata na kraju misije? E pa nije baš toliko jednostavno.

Na putu ka odredištu isprečiće vam se svemirski pirati, velike glavonje i kiša meteora, kojih se morate otarasiti uz prasak i svesrdne želje i pozdrave. Takođe neki poslovi koje prihvatite su riskantni ( transport prototipova oružja) i po vaš brod. Osim velikih korporacija, mušterije vam mogu biti i drugi igrači. Tu je i intergalaktička trgovina među kuririma kako biste se otarasili viška robe. Rekao sam da je brod modularan, što znači da je podložan taktičkim podešavanjima u pogledu oružja i pokretljivosti. Brod se tokom misije može pojačati automatskim laserskim mitraljezima koje radi veće preciznosti možete koristiti i ručno, te pogonskim mlaznicama radi dodatne brzine. Koliko možete opremiti brod zavisi od materijala koji skupite a koji ostaje iza protivnika koje ste pretvorili u prah.

Nakon uspešno kompletirane misije dobijate nagradu u vidu materijala i novac koji možete iskoristiti za posetu mehaničaru MaCku. Kod njega možete izvršiti prepravke i nadogradnje broda ali i pazariti module kojim poboljšavate odbrambene i napadačke sposobnosti vašeg broda, te brzinu. Sa porastom napredovanja otključavate dodatni borbeni i defanzivni arsenal u koji spadaju rakete sa navođenjem, energetski štit. Veličina broda je takođe podložna promeni, što ostavlja prostor za nošenje dodatnog tereta, više mitraljeza ili raketnih lansera a samim tim i još brži brod. Jer vreme je novac, a što brže i bezbolnije stignete na odredište i zarada je veća.

Vizuelno je ovo veoma dopadljiva igra, sa dubokim slojem podešavanja izgleda, veličine i arsenala vašeg broda. Predstavlja inovativan spoj strategije i tower defense igre, a četiri solarna sistema i puno zona za posetiti garantuju jedinstveno iskustvo i veliku ponovnu vrednost igranja ovog naslova. Objavljena je danas na mreži Steam (mi smo dobili svoj primerak ranije kako bismo je na vreme testirali i predstavili) pa izvolite i nabavite je.

Autor: Dušan Paklar

[Pročitaj...]

Dark Souls 3, recenzija

Šta je to što Souls serijal čini toliko posebnim, tako privlačnim i odbojnim istovremeno, pa se igračka publika oštro razdvaja na tabore koji se međusobno gledaju sa zavišću ili podsmehom. Sa jedne strane obično su oni koji ove igre nisu probali, ili jesu ali im nisu posvetili dužnu pažnju. Najgore je ako su, preplašeni brojnim "prijateljskim ohrabrenjima i savetima", u avanturu sakupljanja duša ušli ukočeni i na ivici živaca, jedva čekajući da ih nešto neprijatno iznenadi kako bi mogli da nađu razlog da odustanu i uz ružne reči pominju svakoga ko je o igri ikada rekao nešto pozitivno. Sa druge strane obično stoji "git gud" ekipa, koja gledano spolja više liči na gomilu trolova koji jedva čekaju da neko trajno osedi ili razbije monitor, nego na posvećene igrače bilo kog drugog ostvarenja. Da li uopšte postoji nešto što ove igre čini nakovnjem na kojem se kuju junaci, neka pojedinost koja razdvaja dečake od muškaraca, ili je cela priča prenaduvana kako bi se uveličao podvig onih koji... nisu odustali?

Upravo tu krije se tajna. Sve najbolje igre, one koje se na neki način izdvajaju iz užegle kolotečine koju nam servira masovna produkcija i čine naše igračko iskustvo nekako svežim i dragocenim, u suštini zahtevaju od nas samo dve stvari. Setite se bilo kog primera, svoje omiljene igre, nekog kultnog klasika, nevažno je. Ako zanemarimo različitosti na polju priče, mehanike igranja, pogleda na svet i tako dalje, njihova neprolazna čar uvek se svodi na dva elementa koji se neizostavno ponavljaju u svakom od ovakvih ostvarenja. Prvi je neka osobena mehanika koju je neophodno shvatiti. Jednom kada se "provali fazon" do tada preteška igra postaje, ako ne baš laka, onda barem podnošljivo izazovna, ali svakako zabavna. Serijal Souls poseduje mnogo ovakvih trikova kojima pokušava da uspori ili čak zaustavi igrače. Tu dolazimo do drugog elementa, a to je da u trenucima kada ne želite da nastavite - kada se u vama sukobe razum i osećanja sa jedne strane i kažu vam da batalite sve i igrate nešto drugo, te gotovo nečujan glasić koji šapuće "Mogu ja to... nekako!" sa druge - ne smete da odustanete.

Ove dve stvari u najboljim igrama neizostavno se prožimaju, rade zajedno kako bi doživljaj igranja bio zanimljiv a izazovan; kako bi svaki neuspeh bio pomalo frustrirajući, ali dovoljno ohrabrujući da probate ponovo, sve dok stvari posmatrate iz prave perspektive. Koja je prava perspektiva za igranje ovog ostvarenja? Ona koja niče iz sveta igre naravno, iz njegove istorije i legendi, koja je savršeno uklopljena u svaki novi neuspeh i smrt, svaki povratak na ognjište. U igrama iz serijala Dark Souls smrt zapravo i nije neuspeh, već nova prilika da se znanja stečena u prethodnom pokušaju primene na sledeći. Smrt i život samo su dve strane istog novčića i nijedne se ne treba plašiti, već su obe korisne na neki svoj način u određenim situacijama. Zaista, od samog početka igre lik kojeg vodite odavno je mrtav i neuspešan na svom putu. Jedino ga neprolazno prokletstvo, koje bdi nad ukletim kraljevstvima od kako je prvi put nahranjena izvorna vatra, iznova budi iz toplog zagrljaja mraka i šalje u "život" kod najbližeg ognjišta čiju vatru hrane ljudske kosti. Na igračima je da tu svoju prednost iskoriste.

Pa šta ako svakom smrću gubite sve do tada sakupljene duše, koje ste tako pažljivo cedili iz palih neprijatelja kako biste se grčevito držali svoje ljudskosti, odagnali strašnu sudbu tupe, isprazne ljušture? Čak i ako ne uspete da se vratite po njih, gubitak duša nevažan je u ovoj igri koliko i gubitak trenutnog života. Samo je privremeno odlaganje neizbežnog napretka kroz umrle gradove, otrovne močvare i jezive katakombe. Neprijatelja uvek ima još, a sa njima i duša za sakupljanje. Čak i da nije tako, reč je o jednoj od retkih igara u kojima su veština i posmatranje protivnika i proučavanje njihovih poteza daleko važniji od statistika lika kojeg vodite, pa je tako oprezan i pažljiv početnik u velikoj prednosti nad veteranom koji se opustio misleći da ga unapređeno oružje i uvežbani mišići štite od svake napasti. Nema sigurnosti u igri Dark Souls 3 ni za koga, a to je dobro jer je pravedno. Igra ne nagrađuje upornost besomučnim poklanjanjem osobenosti i novih veština kojima će neko da dominira nad početnicima, već stvarnim znanjem o svetu i protivnicima, koje može da se primeni - ili zaboravi.

Koji je onda razlog da se odustane posle nekoliko uzastopnih poraza, ili još gore, pre samog početka? Istina je da ga nema. Nema opravdanja za izbegavanje da se zaviri u sumnjivo mračan hodnik koji očigledno ne vodi nikuda, niti da se napadne vidljivo nadmoćan protivnik samo da se kroz poraz uoče njegovi pokreti u napadu i odbrani, njegove jake strane i slabosti. Nema razloga za strah od kraljica što se kriju iza blede izmaglice u igri u kojoj je najveći neprijatelj upravo strah, usled kojeg se pada u paniku i neizostavno greši. Nema straha ni od grešaka, igrajte kako god želite, ne slušajte nikoga. Dark Souls 3 daje vam slobodu da razvijete svog lika u bilo kojem pravcu, od oklopljenog viteza, preko nečujnog strelca do lepršavog opsenara, uz bezbroj varijanti između, različitih specijalizacija za jedinstvene ili situacije koje se dešavaju svaki čas. Isprobajte svako oružje dok ne nađete savršeno, a onda i dalje isprobavajte kad vam nešto deluje korisno ili lepo ili iz bilo kog drugog razloga.

Navucite svaki prsten, skočite u svaku rupu, kotrljajte se u zidove i ćupove, ali pazite da na vreme uočite zamke... ili nemojte, sledeći put ćete znati gde su. Razgovarajte sa svim likovima i saznajte o svetu ili ih napadnite i ubijte ili budite ubijeni. Nema držanja za ruku. Nema likova bez kojih ne možete da završite igru. O da, možete sebi da zatvorite određene delove priče, onemogućite neki od više mogućih krajeva, ali sve to je nevažno jer ako izgurate, ako ne odustanete i pređete igru, svakako ćete je igrati ponovo, naći još vrednijih predmeta, otkriti previđene prolaze i likove, iznenaditi se novim potezima protivnika ili pokretima za koje niste ni znali da možete da ih izvedete. Učlanite se u družinu. Pomozite drugim igračima da lakše pređu kraljicu koja je i vas namučila, ili ih napadnite u najnezgodnijem trenutku. Pomozite igračima koje je neko drugi napao u najnezgodnijem trenutku. Koristite jedinstvene poteze koje u sebi krije svako oružje, ili ih potpuno zanemarite. Nema pravila, nema najboljeg načina. Postojite samo vi, igra, i jedna sigurna stvar. Umrećete. Nemojte da vas to plaši.

Nikola Bulj

Pročitajte i prethodni tekst - Prvi utisak o igri Dark Souls 3
Primerak igre za test ustupio BANDAI NAMCO Entertainment. Igru možete nabaviti kod Computerland Games ili Steam.

[Pročitaj...]

Bell Ringer, recenzija

Bell Ringer je borilačka igra za do četiri igrača pomalo nalik sjajnom Nintendovom naslovu Smash Bros. Na papiru odlična ideja, ali da li je to zaista tako i u praksi saznaćete u narednim pasusima. Iza ovog ostvarenja stoji Night Node Software, poznat po igri Orbital Gear. Šta dobijate za 7 eura koliko igra košta na Steamu? Dobijate igru rađenu u Unreal pokretaču koja nudi samo dva režima igranja i to za jednog igrača te mrežne okršaje. Režim za jednog igrača vas vodi kroz ukupno pet nivoa, bez ikakve priče ili radnje. Razlog tome leži u činjenici da je razvojni tim, koji je ujedno i izdavač, odlučio da SP režim naknadno ubaci u igru, a već su najavili i dodatna usavršavanja.

Solo režim nudi izbor jednog od pet dostupnih boraca, svakog sa svojim posebnim oružjem, posebnim potezima i stilom borbe. Posle izbora junaka, kreće kampanja koja vas vodi kroz pet različitih nivoa. Kako je sve u znaku broja 5, imate i pet života, koji se pri prelasku nivoa ne obnavljaju. Uteha u tome je što nakon pogibije možete da nastavite gde ste stali.

Svaki nivo krcat je tematski orijentisanim protivnicima i mini glavonjama. Na primer, nivo Forsaken Mine, napušteni rudnik, pun je slepih miševa. Komande su prilično jednostavne i svode se na skok, udarac, blok i izbegavanje udarca, te korišćenje kombinacije tastera za izvođenje posebnih napada, ali su prilično nezgrapno urađene. Kontrole i specijalne poteze možete proučiti u samom meniju igre i odlično su objašnjene na primeru gamepada i tastature. Naša preporuka je da se koristi gamepad.

Udarci su poprilično neprecizni i neizbalansirani, svega jedan ili dva udarca zaista nanose štetu protivniku, dok specijalni potez jednog od likova može da vas ubije odmah. Težina računarski vođenih protivnika, uz užasne kontrole može kod igrača slabijih živaca i osetljive duševne predispozicije izazvati gnev. Čak i protivnici na najlakšem nivou težine mogu da vas ubiju. Mora da im je inspiracija bila serijal Dark Souls. Tako da, pripremite se i ovde za česte pogibije.

Pauziranje igre ne funkcioniše: Iako piše da je igra pauzirana, protivnici mogu da vas udaraju! Sa druge strane, mrežni režim igre se sastoji od lokalnog i onlajn režima. Lokalni režim možete igrati ili sa još tri drugara, ili sa tri kompjuterski vođena protivnika. Dostupna su dva načina igre, svako za sebe i timska borba. Dok u režimu free for all svako pazi svoja leđa, u timskom režimu možete igrati u nekoliko kombinacija, 2 na 2, 1 na 1, ili čak tri protiv jednog. Igrači se mogu podeliti u timove koji se razaznaju po bojama i to mogu biti plava, crvena ili zelena. Grafička i zvučna podloga igre nisu ništa posebno, a sa obzirom da je ovo radila mala grupica ljudi okupljena oko nezavisnog studija, koliko para toliko muzike.

Koncept je veoma zanimljiv, ali po mom mišljenju loše izveden. Mali broj boraca, malo arena koje liče kao jaje jajetu sa izuzetkom tekstura, dovodi do brzog zasićenja. Šteta, moglo je ovo biti zanimljivo ostvarenje, ali dobili smo još jedan dokaz kako dobar pokretač ne znači da ćemo dobiti i dobru igru. Ipak, možda se nekom od vas i dopadne. Ukoliko to bude slučaj, javite nam svoje utiske.

Dušan Paklar

[Pročitaj...]

Dungelot: Shattered Lands, recenzija

Ovu igru razvila su dva Rusa i na prvi pogled nije ništa posebno. Najobičniji klon Minesweepera sa dopadljivom grafikom... i likovima... i upotrebljivim predmetima... i usavršavanjem kroz izgradnju baze... U stvari, uopšte nije kao Minesweeper, već samo uzima od njega najbolju osobinu, onaj osećaj nedoumice kad treba da kliknete na polje i otvorite ga a nemate pojma da li se ispod krije preko potreban zlatni ključ ili još jedan krvožedni neprijatelj. Istina, godina je tek počela, ali je posredi jedan od najozbiljnijih kandidata za Indie igru godine. Pokušaću da pojasnim...

Davno, davno, u dalekoj zemlji, ljudi su koristili magiju, kopali za manom kao mi danas za naftom, iskopali preduboko i rasturili ceo svet u plutajuća ostrva povezana čarobnim prolazima. Da li ih je to zaustavilo? Naravno da ne, zaustavilo ih je tek mutiranje životinja, buđenje nemrtvih i pojava crne magije koja je umalo uništila sve lepo. Na scenu je stupio hrabri paladin koji je krenuo redom po novonastalim ostrvima sa namerom da ih jednom za svagda očisti od raznorazne pogani.

Na samom početku biramo jednog od četiri lika. To su paladin, vampir, veštica i bard. Samo prvi dostupan je odmah, dok je ostale neophodno otključati prelaskom određenih deonica u igri. Svi imaju jedinstvene pasivne odlike, poteze u vidu ograničenog broja čarobnih zapisa, te količinu životne energije, oklopa i napadačkih poena. Na sve osim pasivnih odlika moguće je uticati tokom igre, nekada privremeno, a nešto ređe trajno. Posle izbora lika, sledi putovanje na jedno od ostrva, a njihova površina predstavljena je mapom dopadljivog izgleda, sastavljenom od kvadratnih polja. Na mapi je moguće pronaći kapije (tamnice), škrinje, žbunje koje krije blago, čarobne statue pa čak i jedinstvene zadatke koji odudaraju od ostatka igre.

Glavnina igre odvija se u tamnicama. Sastavljene su od unapred određenog broja spratova, a svaki se sastoji od kvadratne mreže prekrivene kamenim ili metalnim pločama. Kamene ploče otvaraju se u normalnim uslovima jednim klikom, a za metalne je neophodno nešto više "razbijanja". Moguće je otvoriti samo ploče koje su vidljive igraču, to jest one najbliže zaključanoj kapiji ili neposredno pored već otvorenih. Ispod ploča kriju se prazna mesta, raznorazni predmeti, magijski efekti ili pak neprijatelji. Naš cilj jeste da pronađemo zlatni ključ, kako bismo otključali kapiju i spustili se na sledeći sprat. Na kraju tamnice čeka nas "kraljica", a svaki peti sprat donosi predah u vidu prodavnice neke vrste.

Tu su i nasumično dostupni spratovi sa sporednim zadacima, poput pevajućeg kamenja čiju sekvencu treba da ponovimo tri puta, groba nepoznatog junaka, te mnogi drugi. Oni se pojavljuju umesto redovnih spratova, ali je moguće preskočiti ih po želji. U jednom trenutku otključava se baza, koju je moguće unapređivati kupovinom predmeta koji donose pasivne bonuse svim likovima u igri. Za ovo se troše zlatni novčići koji se sakupljaju u tamnicama. Njih koristimo i kod kovača, koji može da nam napravi bolje oružje ili oklop od početnog. Pojedini delovi opreme su pak dostupni samo kada ih otključamo prelaskom određenih tamnica sa unapred zadatim likovima.

Po čišćenju svakog pojedinačnog ostrva (što uključuje pobedu nad džinovskom kraljicom koju nikada nije lako savladati), otključava se i beskrajna tamnica, ali nažalost ne može da se koristi za "farmovanje" novčića, jer su autori mislili i na to pa "75% zarade u toj tamnici uzimaju sebi". Na likove u tamnicama utiču brojni faktori, uključujući moral, dostupnu količinu hrane, ali i posebne olakšavajuće ili otežavajuće okolnosti, poput džina koji gađa vaše protivnike kamenjem, ili zapaljivog gasa koji ometa korišćenje vatrenih bombi. Što se bombi tiče, njih ima više vrsta i mogu da se sakupljaju nasumičnim otkrivanjem ili prave ukoliko posedujete sastojke i recepte. Isto je i sa čarobnim napicima.

Borba sa pojedinačnim protivnicima je jednostavna. Njihov napad će smanjiti vaš oklop ili zdravlje, a vaši napadački poeni njihovo. Postoje magije koje vam daju prvi potez (tako, ako im skinete svo zdravlje u jednom potezu, oni ne oštećuju vas jer su već mrtvi) ili oštećuju protivnike na daljinu, pretvaraju ih u ovce i slično, ali isto tako postoje protivnici koji kradu predmete iz inventara, koji vas gađaju sekirama svaki put kada upotrebite predmet, otvorite polje i tako dalje. Često je najbolji potez potpuno izbeći borbu, pronaći ključ i sakupiti što više korisnih predmeta pa nastaviti dalje na sledeći sprat, ali nekada je nemoguće, pa u takvim situacijama treba razmisliti o upotrebi predmeta koji privremeno pojačavaju napad, leče zdravlje ili popravljaju oklop...

Igra je veoma zanimljiva i nepredvidljiva. Nekada ćete imati "nabudžene" statistike pa opet neočekivano omanuti dva sprata pre kraja, iznervirati se i odlučiti da batalite malo igranje sa primarnim herojem, vratite se u lakše tamnice i pređete ih ponovo sa drugim likovima kako biste sakupili nešto novca i unapredili opremu ili bazu. Onda ćete pomisliti da možete da savladate džinovsko čudovište, probati još deset puta bezuspešno, navući dvadeset časova igranja u naslovu koji košta nešto ispod deset evra bez popusta, pa shvatiti da finansijski proračun, broj programera, veličina u gigabajtima i mnoge druge stvari koje su danas od "presudnog značaja" uopšte ne određuju koliko će jedna igra biti zabavna... a Dungelot to jeste.

Nikola Bulj

[Pročitaj...]