Prey, recenzija

Volite li linearne akcione igre koje se, umesto na besomučno ubijanje neinteligentnih protivnika što naviru u talasima, fokusiraju na naraciju, zagonetke i inovativnu mehaniku? Zaista? Koja vam je omiljena? Razmislite dobro... Sad odgovorite na ovo pitanje: Da li spaja hodanje po zidovima i plafonu sa akcijom u najboljem maniru naslova Half Life? Omogućava li kretanje kroz portale, te njihovu upotrebu pri rešavanju logičkih problema (godinu dana pre objavljivanja igre Portal)? Da li vam daje priliku da pošaljete svoje astralno telo tamo gde inače ne možete da dospete, te na taj način rešite naizgled nerešiv problem? Šta kažete, ovo poslednje nema ni u Half Life 2? Ukoliko ste se ikad pitali kako bi neslavni Duke Nukem Forever zapravo izgledao, da je 3D Realms uspeo da ostvari baš ono što je zamislio, nastavite da čitate.

Prey je mračna priča o čoveku, vrsti i pojedincu, kao plenu zarobljenom u raljama života i kosmosa. Mi smo zrno prašine nošeno vetrom, moćne sile mogu da nas prožderu za čas, a ni tada nismo ni izbliza dovoljni da nahranimo neutaživu glad koju ne možemo da pojmimo niti razumemo. Sa druge strane, priča je to o buntovnom duhu. O iskri vodilji, koja se u mračnim vremenima rasplamsa tamo gde je najmanje očekujemo. Koja svojim sjajem razbije mrak. Nesalomiv duh jači je od svake prepreke; snažniji od daleko jačeg i brojnijeg neprijatelja, dovitljiviji od svakog računara. Međutim, da li je volja sama po sebi, bez znanja i iskustva, dovoljna da se uspe tamo gde su svi drugi omanuli? Prey je naslov koji tera na razmišljanje, kako zagonetkama, tako i vešto istkanom pričom koja bi oduševila i velikog Isaka Klarka.

Domasi Tawodi je buntovan mladić koji pokušava da pobegne od samoga sebe. Neočekivano, želja mu se ispunjava kada ga, zajedno sa dedom i devojkom, otme džinovski vanzemaljski brod. Sticajem okolnosti naš junak uspeva da se oslobodi okova, ali ne i da pomogne svojim sapatnicima koji nestaju u utrobi ogromne mašinerije. Prateći ih, postepeno otkriva pravu prirodu svog novog boravišta - brod je živ i hrani se neživim i živim materijalom kako bi opstao. Počinje trku sa vremenom da spasi svoje najmilije, pre nego što budu svareni i upotrebljeni kao gradivni materijal za grotesknu armiju. U tim teškim trenucima počinje još jedna borba, ona unutrašnja i najteža, između razočarane mladosti i drevne tradicije. Naime, poričući svoje korene i duhovnost, mladić se odriče potencijalno najjačeg oužja koje mu je na raspolaganju.

Prey igrača upoznaje sa svojom inovativnom mehanikom već od prvog trenutka. Pored interaktivnih aparata kojima je moguće rukovati u toku uvodnih scena u baru (svako ko je gledao i jedan promotivni video za igru DNF prepoznaće sekvencu ispred ogledala, u toaletu), jedna od prvih stvari sa kojima se igrač sreće na vanzemaljskom brodu jesu portali i “antigravitacioni trotoari”. Naime, brodska tehnologija omogućava čuvarima da koriste dvosmerne kapije u vremenu i prostoru, kako bi se brzo prebacili sa jednog mesta na drugo. Kroz portale je moguće ne samo prolaziti, već i osmatrati ili pucati. Razlika između načina na koji rade u ovoj igri i onih u naslovima Portal i Portal 2 jeste u tome što Domasi nema oružje kojim bi svojevoljno stvarao prolaze, već može samo da koristi postojeće.

Određene prostorije povezuju svetleće trake koje se pružaju po zidovima ili plafonima. Kada junak dođe do njih, lokalna gravitacija “trotoara” nadjača opštu silu gravitacije broda, što omogućava ne samo zanimljiv raspored prostorija, već i neke veoma jedinstvene prostorne zagonetke, s obzirom na to da je često potrebno uključiti ovakve “mostove” pre upotrebe. Mesna sila gravitacije, u kombinaciji sa portalima, dovodi do impozantnih efekata, pa je na primer moguće pronaći minijaturnu planetu ispod staklenog cilindra, proći kroz portal koji vodi na nju, a onda trčati oko ekvatora dok vas ogromni vanzemaljac posmatra iz sobe u kojoj ste do maločas bili. U nekim hodnicima postoje i prekidači koji, kada ih pogodite, menjaju smer u kojem deluje sila gravitacije (poput okretanja celokupnog nivoa u igrama And yet it moves ili VVVVVV).

Neprijatelji ne sede po strani dok vi rešavate zagonetke - pojavljuju se iznenada, a portali im omogućavaju da vas zaskoče iz najgoreg mogućeg ugla. Ima ih više vrsta, od dosadnih pešadinaca, preko letećih, robotskih sipa koje kao da su izašle iz filma Matrix, pa sve do čuvara koje ćete sresti tek u kasnijem delu igre. Povremeno ćete nailaziti na ogromna stvorenja neverovatne vatrene moći, ali za svako postoji neka caka koja omogućava da brzo i lako savladate. Pobeđeni neprijatelji ostavljaju iza sebe naoružanje, koje je neobično i živo koliko i sam brod sa kojeg je poteklo. Za razliku od “realističnih” naslova koji omogućavaju nošenje najviše jednog ili dva oružja, Prey daje igraču repertoar koji ispunjava sve numeričke tastere. Ograničena je samo municija, što će vas naterati da koristite svako oružje, bez preskakanja.

Potresni događaji i neizbežna tragedija probudiće duhovnost u Domasiju, te mu omogućiti da svoje astralno telo koristi kao alatku i oružje. Napuštanje tela omogućava da doprete do inače nepristupačnih prekidača, ali istovremeno ostavlja fizičku formu ranjivom. Ipak, smrt vodi u duhovni svet, odakle je moguće vratiti se natrag ako igrač sakupi dovoljno energije u određenom roku. Na ovaj način autori su održali dinamiku igre i, stvaranjem naizgled jednog neprekidnog bivstvovanja, stvorili snažnu narativnu zamku, koja igrače neće pustiti da se odlepe od računara sve dok i poslednje slovo odjave ne sklizne sa ekrana. U astralnoj formi Domasi ne može da koristi uobičajeno naoružanje, već samo luk i strelu svojih predaka. Ubijanje neprijatelja strelama popunjava duhovnu energiju neophodnu za astralnu projekciju.

Prey, po mom mišljenju, ima samo dve mane. Obe zamerke više su stvar ukusa nego što je zaista reč o nedostacima. Prva je neizbežna mana svih linearnih igara, a to je nedostatak račvanja u priči, tj. nemogućnost izbora, što ponekad dovodi igrača u apsurdne situacije, jer se lik kojeg vodi ponaša drugačije nego što bi igrač želeo. Na sreću, autori su se zaista potrudili oko priče i iznenadnih (i manje iznenadnih) preokreta, tako da se ovo veoma lako oprašta. Druga jeste mehanika kretanja i izgled modela, koje povlači upotreba pokretačkih alata IdTech4 (Doom 3). To ne znači da igra za današnje uslove izgleda ružno ili da je upravljanje likom otežano, čak naprotiv, već samo da se meni više dopadaju neka rešenja koja poseduje npr. Source. Sama činjenica da igra objavljena polovinom 2006. godine izgleda ovako dobro danas je zadivljujuća.

Najbolja vest jeste da Prey, iako ga nije moguće kupiti na mreži Steam, možete pronaći u domaćim prodavnicama, po prilično povoljnim cenama. Još bolje, uz igru dolazi kod koji omogućava aktivaciju na Steamu! Moja vam je iskrena preporuka da odrešite novčanik i uzmete ovaj klasik (svoj primerak sam platio oko 400 din), čak i ako ne volite akcione igre. Prey je deo istorije, prethodnik mnogih pravaca koji tek danas stiču popularnost. Narativno je to i mehaničko čudo koje oduševljava svojim pojedinostima, ali i ukupnom slikom koja će vas ostaviti bez daha. Najveća nepravda je što autori ovog bisera danas nemaju zlatne wc šolje u studiju, jer su ih i te kako zaslužili. Nažalost, nemaju više ni studio, a prava na njihove igre, uključujući DNF i Prey 2, preuzeli su drugi. Videli smo kako je prošao DNF, nadajmo se da će Prey 2 imati više sreće...

Nikola Bulj