Izlazimo iz kuće i spuštamo se niz izobličenu ulicu. Kaldrma je izvaljena iz ležišta. Ostaci razbijenog prozorskog stakla kotrljaju se uzbrdo. Ništa nije kako treba da bude. Trg je blizu. Trčimo. Razvaljena kapija otvara svoje čeljusti da nas proguta. Sa druge strane začuju se povici: "Evo ih, našao sam ih!" Meci se zakovitlaju vazduhom poput razjarenih stršljena. Nezgrapno mehaničko čudovište uz zvuk tupog udarca skače sa krova tik pred nas. Elizabet skače u stranu, pribija se uz nisku ogradu. Krajičkom oka vidim kako drhti. "Sad!", vičem joj pokazujući na jedva vidljiv trag prostornog procepa, kroz koji se nazire plutajući mitraljez. Jednom prizvan u našu stvarnost, kreće da rešeta sve što se mrda. Ogromno čudo ispred mene se i ne obazire. Pogled mu se prikovao na moj karabin. Može i tako, pomislim, pa nišanim pravo u izloženo mu srce...
Bioshock Infinite punokrvni je nastavak odlične akcione igre Bioshock iz 2007. godine. Za razliku od nepopularne "dvojke", razvoj je predvodio isti tim koji je radio i prvu igru, Irrational Games vođen Kenom Levineom. Posredi je naučnofantastična priča koja spaja mehaniku igranja poznatu od ranije sa novim i znatno drugačijim okruženjem, likovima i neobičnom naracijom čiji je cilj da od prvog trenutka istovremeno odaje igraču nepovezane tajne, koje ukazuju na veliku misteriju što se krije u pozadini, i zbuni ga što više kako ne bi uspeo da poveže tragove koji su mu usput otkriveni. Zanimljiva priča sa mnoštvom preokreta postala je već zaštitni znak razvojnog tima čiji su članovi učestvovali u izradi klasika kakvi su System Shock 2 ili Thief, ali teško da će i najiskusniji igrači unapred rasplesti klupko koje imamo zadovoljstvo da postepeno odmotavamo.
Ceo kraj opusteo je u sekundi. Građani možda jesu gomila uobraženih snobova, ali nisu glupi. Metalni spojevi se prekidaju i čitave ulice nestaju u daljini, nošene grejanim balonima i ko zna kakvom još tehnologijom skrivenom ispod kaldrme. Zgroženih lica, stanovnici pokazuju jedni drugima na mene, ostavljenog na izolovanoj platformi. Znam šta dolazi posle glasnog zvuka pištaljki i bežanja civila. Posmatram okolinu i pronalazim bočicu mirisnih soli u nečijoj zaboravljenoj torbi. U pravi čas! Tri policajca tabanaju po drvenom mostiću tek pristale barže. Primećujem pištolje. Koncentrišem se. Dvojica već nišane, ali ih ne gledam. Treći je zaostao. On je moj. Između nas materijalizuje se zelena nit kojom klizi duh zajedništva. Njegove oči odaju užas, ali samo za čas. Već sledećeg trena mirno podiže pištolj i s leđa ubija svoje pređašnje saborce, jednog po jednog.
Mehanika borbe delimično je poznata svima koji su igrali Bioshock ili neku sličnu igru. Lik kojeg vodite može da koristi različito naoružanje, ali istovremeno nosi samo dve puške. Ne postoji slično ograničenje za municiju, koja se sakuplja bez obzira čime trenutno šaljete protivnike na onaj svet, pa je lako po potrebi zameniti oružje za ono sa više metaka, koje često ostaje iza savladanih protivnika. Naoružanje može i da se unapređuje na za to namenjenim automatima. Pored klasičnog vatrenog oružja, igrač koristi i unutrašnju snagu koja se podstiče ispijanjem posebnih napitaka, a omogućava korišćenje natprirodnih sposobnosti za direktnu borbu ili postavljanje zamki protivnicima. Postoji osam različitih veština, a najviše dve su aktivne odjednom, što je verovatno posledica istovremenog razvoja igre za računare i konzole, koje imaju ograničen broj dostupnih tastera.
U škripcu sam! S leva me pritiskaju snajperi i pešadija, ima ih previše za proboj. Što duže čekam, biće još gore, jer polako prilaze. S desna, vatreno čudovište koje je već spalilo pola ulice. Jedini izlaz je... gore! Ako skočim dovoljno visoko, namagnetisani čekrk na levoj ruci uhvatiće se za šinu koja u vijugavoj spirali juri nebom, povezuje odvojene krajeve grada, vodi u nepoznato - u spas. Iskačem iz skrovišta, trčim između metaka i u trenu kad na mene pada monstruozni pogled nasmejanog ludaka čije čitavo telo gori poput kakve peći, odvajam se od tla, čujem zveket metala i klizim iznad glava uspaničenih policajaca. Oni se okreću zbunjeno, pucaju, ali brz sam, prebrz da me uhvate. Međutim, ne želim da bežim! Čim dođem do poslednjeg, skačem sa šine pravo na njega, gazim ga i uzimam municiju koja mi je bila na izmaku. Okrećem se i ubijam dvojicu najbližih pumparicom.
Veliku promenu u odnosu na ranije igre u serijalu pretrpelo je okruženje. Bioshock Infinite vodi igrača u "čardak ni na nebu ni na zemlji", lebdeći grad Kolumbija, sastavljen iz više različitih krajeva naseljenih uskim ulicama i širokim bulevarima, niskim trgovinskim radnjama i visokim stambenim zgradama, prelepim spomenicima i plažama, ali i radničkim udžericama skrivenim od pogleda duboko u maglom obavijenim predgrađima. Dok na površini cveta kultura i blagostanje, ispod se krije rasizam, robovlasništvo i iskorištavanje koji omogućavaju da gornja klasa uživa u svom malom kutku neba. Pored toga što je Kolumbija vizuelno predstavljena znatno drugačije od podvodnog staništa Rapture, sa mnogo svetlih i pastelnih boja, otvoreni prostor stvara potrebu za drugačijom taktikom u borbi. Protivnici će često pokušati da vam priđu sa strane, ali ni igrač nije bespomoćan, ako koristi glavu.
"Gospodine DeWitt", rekla je krajnje ozbiljno, oštrog pogleda i stisnutih usana, "to što sam prinuđena da sarađujem sa Vama ne znači da Vam verujem." Klimnuo sam glavom. Šta god je potrebno, samo da je dovedem u Njujork i očistim svoj dug. Ipak, bilo mi je drago što sam je našao. Rukama je otresla dugu plavu haljinu od prašine i pogledala u daljinu. Nije joj se dopadao moj plan. Nije ni meni, ali drugog izbora nismo imali. Posmatrao sam je. U trenutku je zbacila ljutitu masku i ponovo bila ona iskrena, neiskusna ptičica iz zlatnog kaveza. Još uvek je učila kako da leti. Uočila je da je posmatram i nasmejala se. "Pronašla sam nešto novca... ako ga želite." Pružio sam ruku i uhvatio srebrni dolar u vazduhu. Nasmejao sam se. Za trenutak imao sam osećaj da će i ona da se nasmeje, ali nije. "To i dalje ne znači da vam verujem", rekla je. Klimnuo sam, znajući da čak i ako nije sigurna šta radimo i zašto, Elizabet to neće sprečiti da pomogne kako god ume.
Ono u čemu je igra više nalik na Half Life 2 nego na svog prethodnika jeste pojava Elizabeth, računarski vođenog saborca koji igrača prati kroz veći deo igre i pomaže mu na nekoliko načina, od pronalaženja skrivene municije ili novca, do menjanja stvarnosti kako bi dvojac došao u prednost nad protivnicima i samom pozadinskom pričom. Ona ne deluje samostalno protiv neprijatelja, ali je često ključna za prevazilaženje taktičkih i logičkih problema. Njena podrška ogleda se i u sposobnosti da obija brave i sefove, ali i u komentarima koji su veoma dobro napisani, pa je čine uverljivijom od brojnih drugih likova koje smo sreli u igrama. Zvuči čudno, ali iako smo navikli da većinu igara prelazimo sami, kada se jednom udružimo sa Elizabeth, svaki trenutak bez nje biće prazan i bolan za igrača, koji će osetiti potrebu da srlja napred, samo da bi se uverio da je ona na sigurnom.
Nažalost, o najboljem delu igre ne usuđujem se da prozborim ni reč. Posredi je priča, koja je nešto najbolje što sam u igrama video poslednjih godina. Nije reč samo o epskom kraju koji sastavi mnoštvo sitnih kockica u ogromnu ciglu i udari vas njome pravo u čelo, već i o sitnim detaljima izloženim na vidljivim mestima, a opet tako neprimetnim. Tragovi nisu sakriveni samo u magnetofonskim trakama sa izjavama važnih likova, već ih ima u gotovo svakoj sekundi igre. Imena radnji, arhitektura, sitne promene pred vašim očima, natpis na zidu, naziv ulice ili komentar sluge u prolazu, svaki detalj igrača bombarduje podacima o planski i detaljno osmišljenom svetu koji buja tik na korak iza upravo ispražnjene ulice, koji postoji decenijama pre vašeg uplitanja i uspeo je da izgradi svoju istoriju na veoma jedinstven način. Sve u igri crpi svoju posebnost upravo iz ovoga - od automata na kojima kupujete ili unapređujete oružje i veštine, preko ljudskih i mehaničkih protivnika, pa do motiva koji pokreću dobre, loše i sive pojedince koje srećete u Kolumbiji. Ako nema umetničkog dela bez dobro motivisane priče, onda slobodno možemo reći da je Bioshock Infinite, uprkos nekim pojednostavljivanjima mehanike zarad veće dopadljivosti određenoj publici, pravo umetničko delo. Za nas ostale, tu je vid pravila po imenu "1999", za drugi prelazak. Nema potrebe žuriti, tek posle otkrovenja koje predstavlja kraj igre, u njoj može da se uživa punim plućima.
Nikola Bulj
Odlican tekst! Nazalost nisam igrao nijedan deo. U momentu kad je izasao prvi, imao sam uzasno slab komp, a onda sam osvojio oba dela na SG. Cim zavrsim Tomb Raider bacam se na Bioshock, a Infinite.. kad bude na nekom zescem popustu, to sigurno! :D
OdgovoriIzbrišiOdigraj obavezno i Bioshock 2. Mnogo toga je reciklirano iz keca ali po meni je ipak prvoklasna igra, vredna igranja!
IzbrišiHue
OdgovoriIzbrišihttp://www.steamgifts.com/giveaway/91HSO
http://www.steamgifts.com/giveaway/ZuD2T
Svaka čast!
IzbrišiFantastična igra, jedna od najboljih u zadnjih par godina! Ovo bi stvarno svako morao da odigra.
OdgovoriIzbrišiOdlicno, jedva cekam da mi se malo oslobodi vremena i da zaigram :)
OdgovoriIzbrišiDrago mi je što ovo nisam preorderovao a malo je falilo. Većinom sam ignorisao sve informacije o igri još od prvih najava i prvih in-game snimaka (koji su bili prilično impresivni). Koliko vidim Levine je Infinite odveo još više u smeru "standardne" moderne pucačine, još više uprostio u odnosu na prvi Bioshock (za koji uopšte ne mislim da je toliko dobra igra), umesto da se vrati imerzivnoj simulaciji.
OdgovoriIzbrišiInfinite je verovatno veoma dobra pucačina i tako to ali za mene je definitivno u "ispod 10 dolara" kategoriji.
+1
IzbrišiOvo je jedna od najboljih igara koje sam igrao u zadnjih par godina. Nije nešto kao pucačina, ali priča, atfosmera, muzika...pravo remek djelo! prešao sam je prije dva dana i još uvijek razmišljam o njoj.
OdgovoriIzbriši