Kod nas u Igrorami nema stručnjak za ovo ili stručnjak za ono - svi smo iskusni novinari koji smo preturili preko glave gotovo sve postojeće redakcije računarskih časopisa u našoj zemlji, tamo negde od devedesetih naovamo. Mi smo, takoreći, gejmeri opšte prakse. Znam da ste od mene navikli da čitate uglavnom opise opskurnih strateških igara, od Ketchue stižu uglavnom opisi avantura, dok naš Walker najbolje obožava sve vrste igara, s naročitom naklonošću ka RPG-u. To je zato što je Igrorama osnovana da bi smo pisali o igrama koje volimo, a ne koje nam uvali neki tamo slabo plaćeni urednik koji deli igre za opisivanje kao preprodavac nedozvoljenih supstanci (pa nikad ne da onima što kriziraju). Stoga je logično da svako opisuje više onu vrstu igara kojima je zaokupljen. E, sad. Hector je avantura i to od one vrste za koju Ketchui nismo smeli ni da kažemo da je izišla, jer bi nas nagrdio da "nije svaki point & click - avantura". Pa i nije, Hector: Badge of Carnage, Ep. 1 We Negotiate With Terrorist je avanturičuljak portovan sa iPhone-a.
Dobro je portovan. Nema šta. Tehnički, igra je besprekorna. Prilagođena je nizu savremenih rezolucija, nema bagova, a za razliku od iPhone verzije, dijalozi mogu da se ubrzaju. Eto, sa iPhone-a na PC besprekorno, a sa Xbox-a, na PC glavobolja. Nije mi jasno...
Igra je smeštena u engleski gradić Clappers Wreake, ruševnu i zapuštenu selendru koja podseća na neko londonsko predgrađe. Terorista je zaposeo kuću i tamani policajce. Kad ih je poslagao dvanaestak, poručnik Džarvis predlaže kapetanu Miku (koji se plaši da pošalje specijalce jer ako bude izginulih civila, nikad neće dobiti plemićku titulu) da štrkljasti šmokljan Lambert pozove svog partnera Hektora. Tu počinje igra. Hektor spava s upaljenom cigaretom u jednoj od ćelija policijske stanice i budi ga zvonjava telefona.
Već od prvih opisa okoline igra je komična. Hektor je, naravno, debelo dupe zakona (slično Torrente-u koji je glupa ruka zakona). Tu se i najavljuje vrsta humora, a to je nekakav britanski ve-ce humor, s udrobljenim citatima iz pop-kultrue (Dr. Who, Horatio Cane, Torrente, Britain Got Talent). Ipak, moram priznati da premda živopisan, tekst igre jeste smešan kao i gegovi kroz koje Hektor rešava zadatke.U tom pogledu, igra me je podsetila na prva izdanja Leisure Suite Larry-ja.
Hektor mora najpre da izađe iz tamnice, zatim da iznađe način da pokrene policijski drndomobil. To vam je neka vrsta prvog poglavlja i tutorijala (premda, zaista, zaista nije potreban, osim ako ste ameboidni vanzemaljac koji nikad nije igrao računarsku igru na planeti Zemlji). Cela igra rešava se point and click metodom, nema skrivenih odrednica. Zagonetke, ako ih tako mogu nazvati, rešavaju se upotrebom predmeta iz inventara, a najsloženiji izazov je da spojite dva predmeta. Razvojni tim je objavio i kako se prelazi cela igra, a taj tekst začinio grdnim uvredama. Nije ni čudo, s obzirom na to da ova igra može da se pređe za manje od sat vremena. Nema nijednu ozbiljnu prepreku. Svodi se na to da klikućete i čitate opičene komentare i gledate bizarne skečeve koji kao da su ispali iz bolesne epizode "Mućki". Najteže će vam biti da se probijete kroz dijalog, jer se nude 3-4 izbora, a svaki dalje linearno vodi ka završetku ciklusa. Da bi dobili željeni rezultat vrtećete nekoliko puta sve opcije dok ne nabodete onu koja otvara nastavak.
Igru krasi šašav crtež, dosledno kvalitetan. Likovi su raznovrsni i otkačeni koliko i Hektor. Muzika prati događaje na sceni, a kao i zvučni efekti i govor, veoma je živopisna. Čini mi se da su mogli da obogate ponudu glasova, doduše. Po šuškanju i govornoj mani, rekao bih da u igri postoje svega dva glumca.
Veoma brzo stiže se i do završne animacije koja je, priznajem, dobra i nudi neku vrstu obrta (za one koji nisu potpuno blazirani da naslute kraj igre već posle prvog poglavlja). Očekuju nas još dve epizode, a sledeća izlazi na jesen. Glavne zamerke su to što je igra previše jednostavna i previše kratka, a deset dolara nije dovoljna nadoknada za gegove i nekoliko "lol"-ova. Publika za ovu igru i jesu oni koji koriste iPhone za igranje, igrači kojima je Farmville vrhunski domet računarske zabave. E sad, treba još da se potrefi da su stariji od 16 godina i da vole neotesani humor, valjda su propračunali da takvih na Zapadu ima dovoljno. Ne preporučujem, a Ketchui se izvinjavam što je ovo zlodelo ušlo u kategoriju "avanture".
Igru na testiranje ustupio TellTale Games
Autor teksta, Ranko 'Game Master' Trifković, jedan je od tri osnivača i urednika Igrorama bloga.
Bio je glavni urednik mesečnika "Gameplay", bio je jedan od urednika mesečnika "The Gamer", glavni i odgovorni urednik časopisa "IT Market" i "Hobby Master", te novinar-saradnik u brojnim drugim izdanjima uključujući Digital!, PC Magazin i ActionTrip.
Sve recenzije istog autora
Slažem se sa većim delom recenzije. Igra jeste kratka, pa čak i jednostavna, verovatno zato što se ide na epizode.
OdgovoriIzbrišiMeđutim, moram priznati da me je igra par put dobro nasmejala. Kompletno okruženje igre i glavni lik ima neki poseban "brit" humor i šmek. Par Hektorovih "one-linera" me je fino nasmejalo. Ne očekujte humor koji će vam pocepati stomak, ali je na zavidnom nivou.
Priča je šašava, otkačena i interesantna. Lep omaž i parodija na detektive, policiju, teroriste i "hostage situation" scenarije mnogobrojnih filmova.
Ne znam za vas okorele avanturiste ali ovu igru bih svakom preporučio. Duhovita i zabavna, nije dosadna što je najbitnije. Humor mi je baš legao (dosta duhovitiji od Sam&Max igara), tako da sam se trudio da preslušam skoro svaki dijalog. Nadam se da će nastavke uraditi kvalitetno kao i ovaj deo.
OdgovoriIzbriši